Agonija selidbe

Znate kako ste ponekad sa drugaricama pričale o raskidu sa dečkom- kako to boli, srce vam puca; pa ste onda sa istom tom drugaricom pričale o dolasku bebe na svet- em, što je bolno, em je ogromna promena i test izdržljivosti za vaš brak. Ali sve se to preživelo. I sad tako vrtim film i shvatam da nisam prisustvovala razgovoru, jadikovanju ili nazovi-kako-hoćeš-situaciji, gde se priča o izgradnji kuće i o selidbi u istu u predviđenom roku.

Mislila sam da je moj brak izdržao dva najveća testa- dvoje dece; ali majka priroda je spremila još nešto. A vi biste svoju kuću? E, pa sad ćemo i to da začinimo.

Pronašli smo lokaciju iz snova, mir, tišinu, pogled na našu predivnu ravnicu, radovali smo se početku gradnje, sve je krenulo na vreme. Ispoštovan je prvi rok, majstori su se spakovali i otišli da prezime. Ali šta se dešava? Zima blaga, ni S od snega, moglo je još toga da se uradi ali, Bože moj, tako je kako je. Došlo je proleće, ustvari, prošlo je proleće, ma proletelo je ili nije ga ni bilo, a radovi su se kao nastavili. Pa su došle poplave i još kiše i još kiše i...kažu i da je leto došlo, sad će i da prođe, a kiše ne prestaju i mi ne možemo da završimo kuću na vreme.

On to podnosi na svoj način. Mrtav je umoran. Radi od jutra do mraka, da bi nama sagradio i stvorio i želi kad se vrati kući da ga dočekamo srećni i nasmejani, samo toliko. A ja taj stres podnosim na svoj način- u svom ćošku. U besu sam u stanju svašta da kažem, pa sam odlučila da se povučem- ne diram te, ne diraj me. Ceo dan u borbi sa decom, spremanje stana iz kog jedva čekam da odem, kuvanje, šetnja s decom i sutra opet to isto. Ostajem bez posla, šta ću dalje. Imam ja i svojih bubica, ali njemu samo treba zagrljaj, da zna da sam tu. Treba mu podrška i snaga, da sutra opet može da ustane u pet sati i da radi dok ne padne s nogu. Treba mu prijatelj, ja. A ja sam pobegla, izgleda, i ne vraća mi se dok sve ne bude gotovo.

Zašto toliko ludim kad mi stvari izmiču kontroli? Naći ćemo neko rešenje za privremeni smeštaj, nije smak sveta, ali ja se ne mirim sa tim tako lako.

Živote, zašto mi niko nije o ovome pričao? 

Deca vole pravila

Sve je više roditelja koji ne žele da nameću pravila svojoj deci misleći da ih na taj način sputavaju. Kažu- lakše im je. Kako može biti lakše udovoljavati svim zahtevim i prohtevima dečice koja žele sve i ne žele ništa. Kako može biti lakše davati ručak nekoliko puta, po malo, umesto da se zna kad se ruča, svi sednu za sto i jede se. Kroz ovaj jednostavan običaj- porodični ručak- detetu se uvode mnoge lepe i korisne navike- pravi način ishrane, zbližavanje sa članovima porodice, uči se kulturi za stolom. 

,,Ali on/ona je još mali/mala, šta ona zna.'' Svi mi koji smo roditelji videli smo da deca mnogo znaju već od rođenja. Tako se rađamo, da se snalazimo, da preživljavamo, samo se u različitim dobima koristimo različita sredstva.

Odgojićete mnogo srećnije i stabilniije dete ukoliko mu uvedete neka jednostavna pravila kojih se i sami pridržavate u toku dana, ponekad i nesvesno. 

Kada ustane treba da obavi jutarnju higijenu- umije se, opere zube. Kada se malo razbudi sledi doručak. Kada  lepo doručkuje dete nakupi dovoljno energije da se lepo i poigra. Pravo je vreme za sportske aktivnosti i malo razmrdavanja. Zatim, kažu da mala deca treba da odmaraju u toku dana, i stvarno je tako ako želimo da izbegnemo napade besa baš kad smo u prodavnici, kupovini ili čekamo u redu u pošti. Iako ona vrlo često odbijaju da odu na spavanje, stavljate ih na silu, i oni su posle par minuta u svetu snova. 

Posle dremke sledi porodični ručak gde svako spomene neke dobre trenutke od tog dana, nešto najzanimiljive što se desilo, i sa osmehom svi napuštaju sto i mogu da se isplaniraju neke večernje aktivnosti. 

A dete će onda posle ovako lepo provedenog dana lepše i uveče zaspati, i to u neko normalno doba, a ne u ponoć.

Ako se ne slede neka od ovih pravila, vi nikad ne možete da predvidite reakcije vašeg deteta, pa ste nervozni i vi i dete i samo se potpaljuje vatra. DECA VOLE PRAVILA.

Kako u porodičnom životu tako i u školi, deca vole kada im lepo objasnite šta da rade, kako treba to da urade, čime da se vode, koji je cilj tog rada. I dobićete odlične rezultate. Ako i u jednom jedinom trenutku vide da ste nespremni za čas, neorganizovani, ako ne vide svrhu rada, iskoristiće taj trenutak i sve pada u vodu. I stvara se negativna atmosfera, rađaju se neke averzije prema vama i vašem radu.

Danas sam imala priliku da još jednom uživam u razgovoru sa decom željnom znanja. Pomogla sam im u grupnom radu, projektu. Sami su dolazili do zaključaka. Neke stvari kada se izgovore naglas tek onda dobijaju smisao. Podsticala sam ih da se međusobno pomažu, da razgovaraju, da kritikuju i uživali su, a i ja. Dok je druga grupa bez pomoći, bez jasne podele uloga, u vrtlogu informacija, uputstava, pokušavala da izvrši zadatak, ali bez uspeha naravno. I na kraju su se i posvađali.

Obožavam decu. Toliko možemo od njih da naučimo. Oni su kao naše ogledalo. Možemo da vidimo gde smo mi grešili kao mlađi pa da ispravimo greške ovaj put. Možemo da ih usmerimo na pravi put. Možemo, a kada tako i bude, o..., ma nema veće sreće i zadovoljstva.

Živela naša deca.

Give a piece of chance...

Ovo je postala borba sa vetrenjačama, i moram reći da mi je drago što se povlačim iz igre. Evo ovako javno-ja više ne mogu!

Mnogo je loših situacija bilo u protekloj nedelji. Stalno vrtim jednu te istu priču, i čini mi se da stalno moram da branim sebe, svoj posao, svoju školu , svoje kolege.

Sistematski nas uništavaju. Na početku beše vojska- nju su eliminisali. U ovoj katastrofi, umesto obučene vojne snage koja je mogla smisleno i staloženo da reaguje, ljudima su pomagali mladi ljudi bez ikakve obuke. Ono malo civilne zaštite što je ostalo u njihovim mozgovima iz detinjstva, sada nije moglo da posluži. Ostaje nam samo da se molimo, jer je civilnu obuku zamenila verska nastava (inače najproblematičniji časovi u školi- po disciplini, po svrsi, po pojavljivanju sveštenika na poslu).

Sad nas u korenu režu- obrazovanje je na dnevnom redu, i ne da im ide, nego....na tu temu su mnogi mnogo pametniji i zreliji od mene, već puno rekli.

Pre dva dana doživim da se devojčica u prvom razredu izdire na mene. Iskolačila oči, vrišti, preti, a ja stojim u čudu, skoro sa osmehom na licu i čini mi se kao da slušam njenu mamu, dok lagano skupljam zavesu i puštam dnevno svetlo u učionicu. Četvrti čas je u toku, učionica je zagušljiva i mračna, a iza zatvorenih prozora i navučenih zavesa je divan dan. Šta li se nakupljalo u ovoj deci protekla tri časa i otkud ovakva eksplozija emocija? A napravila sam samo par koraka od vrata...  Znate ono kad su nas roditelji terali u sobu da se igramo da ne bismo slušali razgovore odraslih, e pa to je bilo vrlo pametno od njih. Da se i mama ove prvakinje pridržavala toga, ne bih doživela ovakvu neprijatnu situaciju. Inače, čim sam ušla u učionicu drugarice su počele nešto da se žale na nju, a ona tako saterana u ćošak, osula paljbu po nekom dečaku, koji je dežurni krivac za sve. On u čudu sedi smireno i na moje pitanje da mi ispriča svoju verziju samo je rekao- meni je mama rekla da ja nju ignorišem i da joj uopšte ne prilazim i ja to tako radim već mesecima. A ona sa svojih sedam celih godina počinje da kipi i vrišti. Ostatak ne želite da čujete.

Pouka ove priče je da decu treba pustiti da budu deca, njihove čavge prođu za minuticu i opet se smeju i igraju. Odrasli...pa znate kako mi to rešavamo. Čini mi se da se sve civilizovano (sa onom civilnom zaštitom :) ) izgubilo u nama.

Zatim... u mom gradu postoje dve osnovne škole- jedna lepa i jedna prljava, kako čujem. E pa ja radim u toj prljavoj. Lepa škola je novija, sa novom stolarijom, širokim i svetlim hodnicima. Prljava škola ima staž od 40 godina, sa stolarijom koja je tad stavljena i nikad menjana, hodnici jesu dugački i široki ali su mračni, jer su svi svetionici zatvoreni kako se ne bi videla buđ koja izjeda nakvašene zidove- ali nadležnim organima to nije bio dovoljan razlog da se menja stolarija. I tako roditelji na osnovu izgleda škole odlučuju gde će upisati svoje dete u prvi razred. A šta se krije iza tog izgleda uopšte nije važno. Prljava škola je oduvek imala zapaženije rezultate, kvalitetniji nastavni kadar, ali...nismo lepi. I zbog toga svake godine neko gubi posao.

Iz godine u godinu, svojim trudom i radom pokušavamo da fasciniramo roditelje, ali uzalud. Sistem vrednosti je totalno poremećen. Danas se biraju lepe škole, lepe učiteljice, predmet se voli ako je nastavnica lepa i moderna...testovi male mature su sve lošiji...a niko ništa ne konta... Ne, ne-mislim da treba osnovati još neku komisiju da sve to još jednom ispita i sagleda iz žablje perspektive.

Ma dajte više!

Wake up, the clock is ticking…

Još jedna naučena lekcija…

Još jedna važna lekcija naučena- nikad, ali nikad ne podcenjuj majku bolesnog deteta. Mislite da znate kako joj je? Mislite da biste bolje? Ne,ne.

Dečak i ja se družimo već nekoliko meseci. Moj zadatak i zadatak svih mojih kolega je bio da nas on prvo prihvati. A znaćemo da nas je prihvatio kada počne da razgovara sa nama. Svi smo gledali sa cinizmom na novonastalu situaciju. Nikad do sad niko od nas nije morao na ovakav način da se prilagođava i mislim da smo se plašili nepoznatog. Nismo odobravali njegovo prisustvo u našoj školi. Smatrali smo da pripada negde gde će primiti stručnu pomoć i biti među sebi sličnima. 

Posle prvog razgovora sa majkom nikom nije bilo jasno po čemu je dečak drugačiji od ostale dece, koja je njegova dijagnoza, koji je naš konačan cilj. S jedne strane ona tvrdi da je on sasvim u redu, da može sve samo na malo teži način, da on hoće sve. Ali,...ali... o čemu mi ovde pričamo. Da li nam majka govori istinu, celu istinu? On je pred pubertetom, a ne sme sam da ide u školu, ne zna koji je dan, ne zna kad mu je rođendan, ne zna da gleda na sat, potpuno je izgubljen u vremenu i prostoru, bukvalno. E, sad se zamislite u takvoj situaciji. Sad bih ja trebala da ga učim engleski.

Elem, posle nekoliko meseci opet se sastajemo da bismo saopštili majci da je ova godina za njega izgubljena, da nije bilo nikakvog napretka, da je on stagnirao, šta više postao je agresivan. Ona je sve to prihvatila i ispričala svoju priču. Od njegovog rođenja do danas. Niko u međuvremenu nije ništa govorio, slušali smo je. Pogledali smo se i rekli- dobro i smislili plan za bolju budućnost.

Majka je dala sve od sebe za dobrobit svog deteta, ali ona nije čudotvorac. Išla je gde je trebala da ide, radila šta su joj rekli, ali i posle toliko godina lekari joj još nisu rekli šta je sa njenim sinom ( a mi smo mislila da zna a da nam prećutkuje, da to ne prihvata, pa da neće ni da izgovori). Te stoga ne može ni da mu pomogne na pravi način. Ne znam kako joj je, ne mogu ni da zamislim. Želim im sve najbolje, a svima nama samo zdravlja.

Kako nam malo treba da budemo srećni, zar ne?

Mene je ovih dana usrećilo mnogo malih stvari. U petak je grupa učenika htela posle šestog časa, u šest sati popodne da se još malo zadrži da završe zadatak. ,,Nastavnice, jel možemo još par minuta posle zvona da ostanemo? Stvarno bi  hteli ovo da završimo.'' Muzika za moje uši. Ovo se ne čuje često, ali kad čujete znate da ste uspešno održali čas i da se trud oko spremanja istog i žrtvovanja vremena sa rođenom decom isplatio.

Juče su me usrećili zraci sunca koji su se probili kroz kišne oblake i u daljini osvetlili i pokazali put na posebno mesto na zemlji. Zar vam taj prizor ne izvuče osmeh svaki, ali baš svaki put?

Pre par dana jedna učenica petog razreda mi je rekla ,,koliko god da sam tužna ili nervozna radujem se vašem času jer znam da ću se od srca nasmejati i da će sva tuga od ranije nestati''. Šta reći na takvu izjavu? Mnogo ,,prvih''izjava mi se desilo ove godine i mislim da toj divnoj deci ne mogu ni približno da objasnim koliko su me usrećili kao nastavnicu. Ta devojčica nije baš nešto uspešna u učenju engleskog jezika ali drago mi je da uživa na mojim časovima, jer pored znanja želim da im prenesem i ljubav koju osećam prema ovom poslu i prema mom predmetu.

I za kraj. Svakodnevno mi na licu osmeh izvuku ludosti i smicalice moja dva (tri) dečaka. Imam na čemu da budem zahvalna.