Kako nam malo treba da budemo srećni, zar ne?

Mene je ovih dana usrećilo mnogo malih stvari. U petak je grupa učenika htela posle šestog časa, u šest sati popodne da se još malo zadrži da završe zadatak. ,,Nastavnice, jel možemo još par minuta posle zvona da ostanemo? Stvarno bi  hteli ovo da završimo.'' Muzika za moje uši. Ovo se ne čuje često, ali kad čujete znate da ste uspešno održali čas i da se trud oko spremanja istog i žrtvovanja vremena sa rođenom decom isplatio.

Juče su me usrećili zraci sunca koji su se probili kroz kišne oblake i u daljini osvetlili i pokazali put na posebno mesto na zemlji. Zar vam taj prizor ne izvuče osmeh svaki, ali baš svaki put?

Pre par dana jedna učenica petog razreda mi je rekla ,,koliko god da sam tužna ili nervozna radujem se vašem času jer znam da ću se od srca nasmejati i da će sva tuga od ranije nestati''. Šta reći na takvu izjavu? Mnogo ,,prvih''izjava mi se desilo ove godine i mislim da toj divnoj deci ne mogu ni približno da objasnim koliko su me usrećili kao nastavnicu. Ta devojčica nije baš nešto uspešna u učenju engleskog jezika ali drago mi je da uživa na mojim časovima, jer pored znanja želim da im prenesem i ljubav koju osećam prema ovom poslu i prema mom predmetu.

I za kraj. Svakodnevno mi na licu osmeh izvuku ludosti i smicalice moja dva (tri) dečaka. Imam na čemu da budem zahvalna.