Svaki početak je težak...

Svaki početak je težak. Zato prestanite sa negativnim kritikama. Dozvolite osobi da pokaže svoje umeće. Svaki novi dan je prilika za novo dobro delo. Svakim danom naučimo nešto što će nas sutra učiniti boljim.

Ovo važi i za učenike,a sasvim sigurno i za nastavnike, učitelje. Moja iskustva su sa obe strane školske klupe i želim da ih podelim sa vama.

Sećam se svog prvog dana u osnovnoj školi. Pozvali su nas da uđemo u svečanu salu, odakle će nas učiteljice prozivati , a zatim sa njima odlazimo u učionice. Bio je to jedan zastrašujući trenutak. Rekla sam mami: ,,Nadam se da neću biti kod one tamo učiteljice.'' Imala je sedu kosu, smrknuto lice, bila je starija žena i nikako , ali nikako mi se nije svidela na prvi pogled. Sve učiteljice su prozvale svoju decu, ostala je samo ona i nekolicina roditelja sa svojom decom, i mama i ja među njima. Upala sam kod nje. A kad je počela da proziva imena...imala je najnežniji glas na svetu. Još uvek pamtim njen parfem. Uvek je isto mirisala. U torbi je nosila četku. I u pauzama na časovima dok bi mi radili nešto, ona je znala kratkim, najnežnijim pokretima da pročešlja svoju kosu u par sekundi. I nastavila bi da priča istim onim glasom. I dan danas je srećem. U mom komšiluku je. Prepoznaje me. Malo su je stigle godine i bolesti i samo zbog toga se malo suzdržavam kad je zagrlim i poljubim-sada je moj red da budem najnežnija što mogu. Moja učiteljica je bila i ostala divna ženica.

Ali...ne sećam se svog prvog dana kao nastavnice. Sigurno je i to bio zastrašujući trenutak, i usledilo je još mnogo takvih, pa mora da sam to potisnula negde u podsvest. Ali sada posle osam godina rada, znam da sam bila samo jedno malo pile, koje su mogli da zgaze kad god su hteli. A bili su takvi. Željni da pokažu neku svoju dominaciju, veličinu, a moju ništavnost i uzaludnost postojanja. Danas, posle SAMO osam godina ja kažem HVALA. Hvala svoj mojoj školskoj deci, hvala svim njihovim roditeljima, hvala svim mojim kolegama, jer ja sam se danas mnogo uzdigla. Danas su moja školska deca- moji pilići (tako im se nekad i obratim), uživam u njihovom društvu, njihovim smicalicama i šalama na moj račun, uživam da im prenosim znanje i ljubav koju osećam prema ovom poslu.

Ali kad odu kući, nastaje pakao. ,,Šta ste radili kod ovog?'' ,,Šta???Kako nemaš domaći?'' Pa taj ništa ne radi!'' ,,Šta ti je rekao?'' ,,Tužiću ih!'' ,,Zatvoriću školu!'' Ne preterujem, tako je. I kada izlažete dete takvim negativnim stavovima i osećanjima, ne može ono ni da bude drugačije. Umesto tih pitanja KO? ŠTA? KAKO? kao da je na osuđeničkoj stolici, probajte sa- Kakav ti je bio dan, ljubavi? Šta je najlepše što se dogodilo? Ispričaj mi to najlepše do detalja. I tome posvetite pažnju. Ako ima nešto neprijatno dete će vam se otvoriti, ako ste takav, poverljiv odnos, već stekli. A ako niste nikakvo napadanje i vika neće to izvući iz njega, može samo štetu da napravi. Obratiće se ono već osobi od poverenja ili će samo rešiti problem. Verujte svojoj deci. Dajte im priliku.

Bićemo bolji. Ja jesam. Znam, jer deca su mi rekla. Najdivnije, najčistije duše. Verujem im.